U prvoj fazi takmičenja nisam pošteno odgledao ni jedno
poluvreme naše reprezentacije. A to sam ranije smatrao obavezom jer mi gledanje
košarke, a posebno reprezentacije predstavljaja jedno od najvećih
zadovoljstava. Ipak, obaveze mi to nisu dozvolile u prvom krugu, pratio sam
izveštaje sa utakmica i statistiku. Međutim, eliminacione utakmice sam ispratio
u potpunosti (uz par kašnjenja na početak, a ustvari sam propustio da u samom
toku utakmice vidim ono što je čini mi se, bilo okidač za ono što će slediti).
Ovaj blog je nastao 2010. godine za vreme SP u Turskoj.
Uz mali broj tekstova od tada, ipak mi je ostao najdraži, jer se bavi košarkom
i reprezentacijom. Po prirodi sam sportski optimista, i kada ideš na prvenstvo
sveta, ideš da ga osvojiš, sa kojom god ekipom i ko god bio sa druge strane.
Iako sam bio začuđen sastavom, nekim imenima, pa razočaran zbog povreda (pre
svega Nedovića), otkaza i izbacivanja iz tima, očekivanja nisu pala, iako je
razum govorio da preterujem, da su tamo Ameri, Španci, prema meni prejaki
Brazilci, pa čak i da su Litvanija, Grčka i Francuska realno kvalitetniji
timovi. Otišao sam da gledam 1/8 finala protiv Grčke koja je do tada ostvarila
sve pobede sa željom da utakmica bude lepa i da pokušamo da pobedimo. Zakasnio
sam. Kada sam se uključio, igrali smo lepo i atraktivno. Oduvali smo ih u
drugom poluvremenu. Tek uveče kada sam stigao kući sam video potez Kalinića sa početka utakmice, ono zakucavanje „u facu“
Burusisu, jednom od najboljih centara Evrope. E to je bio okidač koji je u
potpunosti promenio tok turnira za nas. To su potezi koji dižu ekipu, koji
podižu adrenalin, koji izvlače najbolje iz svakoga. Ne treba zaboraviti ni
drugo zakucavanje istog momka na kraju poluvremena i fotografiju tog
zakucavanja, koja sigurno najbolje govori o reprezentaciji Srbije na ovom
turniru.
Ono što mene posebno raduje jeste promena sistema igre.
Duda Ivković je veliki trener i izvukao je dosta od reprezentacije u prethodnih
nekoliko godina. Srebro 2009. godine i četvrto mesto 2010. godine (sudije su
nas izbacile iz finala). Ali je njegova igra bila relativno dosadna, spusti
loptu Krstiću, pa šta on iskreira u saradnji sa spoljnom linijom. Na ovom
turniru je Srbija igrala lepo, i imala je sve. Unutrašnju igru, prodor igru,
dobar šut sa svih pozicija, imali smo atraktivnih poteza, dobar protok lopte i
puno asistencija. U odbrani smo uglavnom preuzimali i pomagali u reketu što su
npr. Brazilci umeli da iskoriste u prvoj utakmici (makar u onom delu što sam
gledao), ali snažna odbrana je bila početak svega. Čak su i oni koji nisu
poznati kao dobri odbrambeni igrači igrali sjajnu odbranu.
Ove ekipu su nosili Teodosić, Bogdanović, Bjelica i
Raduljica. To se i očekivalo, ali su mene i pored očekivanja iznenadili i
pokazali kakvi su igrači. Teove asistencije i organizacije igre, 18 poena u
prvom poluvremenu protiv Francuske su pokazatelji o kakvom se igraču radi.
Dovoljno je reći da je izabran u idealnu petorku šampionata. Bogdanović i
Raduljica su pokazali da su već sada sjajni igrači i da imamo budućnost, a
Bjelica da je možda i najkorisniji krilni igrač koji igra u Evropi. Uz njih su
veliki teret izneli Marković i Krstić koji već godinama igraju za reprezentaciju.
Marković fanatičan u odbrani i pokazao u nekim utakmicama da ume da „pogleda“,
ali i da pogodi koš. Krstić evidentno fizički
nespreman i van forme, ali je na nekoliko utakmica pokazao o kakvom je igraču
reč. Posle povrede skupio snage i dao izuzetan doprinos ulasku u finale.
Svi ostali igrači su donekle bili iznenađenje što su među
putnicima i strepeli su do kraja da li će biti među 12 izabranih. Šta reći za
Nikolu Kalinića? Momak je bio najefikasniji u finalu, a Amerikancima pokazao da
može da bude atraktivan koliko i oni. Šteta je što je njegovo zakucavanje
protiv Grčke proglašeno drugim najboljim potezom prvenstva, a ne najboljim.
Zaslužio je. Fanatična odbrana i dobar skok – to znamo da je Nikola Kalinić,
ali je on u eliminacionim utakmica pokazao kakav može da bude u napadu. Da
ubaci trojke, da probije, da zakuca, da pogodi odlučujuća bacanja za finale. A
momak je igrao u Radničkom iz Kragujevca koji skoro pa nestaje sa košarkaške
mape. Njegova zakucavanja i blokade će klinci vrteti po Youtubu, a oni stariji
pokušavati da kopiraju. Neverovatan turnir za njega. Svaka čast.
Jović je pokazao da ima talanta, i obavio je sjajno posao
trećeg plejmejkera. Niko nije očekivao tako racionalnu igru od njega. Simonović
je bio iznenađenje za sve, ali one penale protiv Francuske za kraj krajeva i za
finale je zaslužio da pogodi. Birčević je bio solidan, niko od njega nije ni
smeo više da očekuje. Štimara i Raško, šta reći za njih dvojicu? Štimac je igrač
koji je sve samo ne talentovan i sve je ostvario radom i pokazao šta znači biti
radnik i imati srce. To je i sam selektor više puta izjavljivao. Katić? Čovek
je sa gradilišta došao da pomogne reprezentaciji na treninzima i na kraju se
našao među 12.
Saša Đorđević – igračka legenda, a od 2014. godine i
trenerska. U košarci trener ili selektor imaju velikog uticaja na igru, mnogo
više nego u nekim drugim sportovima. Pristup koji je imao je doveo ekipu ovde
gde ju je doveo. Do finala. Stvorio je neverovatno zajedništvo ekipe. Svaka mu čast na tome.
Gledaoci i ljubitelji košarke su mogli samo da uživaju u
prethodnoj nedelji u kojoj smo razbili Grke i Brazilce i fenomenalno pobedili
Francuze. U finalu se nije moglo više. Kada Amerikanci šutiraju onako kako su
šutirali u finalu, niko ne može da ih dobije. Ne zavaravajmo se. To je neka
druga košarka, neki drugi način igre, pripreme i organizacije. Iako sam verovao
da možemo da ih iznenadimo, to se ipak nije desilo. Ali igrati finale je
neverovatan uspeh. Slavimo ga. Košarkaši,
hvala vam na prethodnoj nedelji. Ja sam uživao.
